U Ma­loj ri­je­ci u di­je­lu ko­ji pri­pa­da ata­ru Kuč­kog se­la Ra­ća, tač­ni­je pri sa­mom vr­hu sti­je­ne zva­ne So­ko­li­šte, pa­žnju pri­vla­či ma­nji elip­sa­sti otvor. Ri­ječ je o pe­ći­ni­ci pod na­zi­vom Ka­lu­đe­ro­vo ok­no. Sa­mo ime go­vo­ri da se ra­di o pro­sto­ru ko­ji je bio mo­na­ško bo­ra­vi­šte.
Ko je bio mo­nah ili mo­na­si ko­ji su za svoj is­po­snič­ki ži­vot oda­bra­li ma­lu pe­ći­nu u vrh te­ško pri­stu­pač­nog So­ko­li­šta, sti­je­ne či­je ime aso­ci­ra na sta­ni­šte so­ko­lo­va, ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka kao ni to ka­da su tu i ko­li­ko bo­ra­vi­li. Ipak, osta­lo je sje­ća­nje na jed­nog is­po­sni­ka ko­ji je ta­mo ži­vio pri­je go­to­vo dva vi­je­ka. Ge­ne­ra­ci­je Ra­ća­na i Za­gre­ća­na upam­ti­le su i pre­pri­ča­va­le broj­ne le­gen­de ve­za­ne za nji­hov asket­ski ži­vot iako nje­go­vo ime ni­je upam­će­no.
Sa­zna­nje o po­sto­ja­nju ove je­din­stve­ne is­po­sni­ce na­ve­lo je pri­je go­to­vo po­la vi­je­ka ta­da mla­dog je­re­ja Dra­ga­na Mi­tro­vi­ća da je po­sje­ti.

Skit Ma­na­sti­ra Sve­te
Go­spo­đe sa Bi­o­ča
– Dva pu­ta sam bio u Ka­lu­đe­ro­vom ok­nu. Bi­lo je to pri­je vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je. Pr­vi put ta­mo sam išao sam a ne­što ka­sni­je sa ocem Jo­ji­lom i mo­na­hom Spi­ri­do­nom iz Ma­na­sti­ra Ostrog. Na­kon de­talj­nog pre­gle­da pe­ći­ne, na­ša pret­po­stav­ka je bi­la da je Ka­lu­đe­ro­vo ok­no bi­la mo­na­ška is­po­sni­ca-skit vje­ro­vat­no ma­na­sti­ra Sve­te Go­spo­đe (Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce). Ri­ječ je o ma­na­sti­ru ko­ji se na­la­zio na de­snoj oba­li Ma­le ri­je­ke na Bi­o­ču. Osta­ci tog ma­na­sti­ra gra­đe­nog u vri­je­me Ne­ma­nji­ća i da­nas po­sto­je. Sma­tra se da je ka­men sa nje­ga pre­ne­sen si­ste­mom ru­ka ru­ci na par ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nu Du­gu, gdje je 1855. go­di­ne sa­gra­đen isto­i­me­ni ma­na­stir. Sto­ga je mo­gu­će da su u Ka­lu­đe­ro­vom ok­nu bo­ra­vi­li mo­na­si i u ne­kom ra­ni­jem pe­ri­o­du od ono­ga ka­da se zna za nje­nog po­sled­njeg sta­nov­ni­ka, pri­čao nam je otac Dra­gan Mi­tro­vić. Na to uka­zu­je pro­stor pe­ći­ne. Pr­vi njen dio bio je naj­vje­ro­vat­ni­je cr­kva a vi­ši ni­vo iz­nad cr­kve slu­žio je kao ke­li­ja. Ulaz u cr­kvu je za­tvo­ren zi­dom sa ozi­da­nim vra­ta­šci­ma. Zid je ura­đen u kreč­nom mal­te­ru. Pret­po­stav­ka je da ga je zi­dao njen po­sled­nji sta­nov­nik – ka­lu­đer na ko­jeg je osta­lo pam­će­nje u na­ro­du.U dru­gom di­je­lu ko­ji či­ni gor­nji ni­vo ra­di bo­lje izo­la­ci­je pod je ra­đen od gli­ne i kre­ča. Pe­ći­na ima otvor iz ko­jeg stru­ji to­pli va­zduh. Is­pred pe­ći­ne ocr­ta­vao se pro­stor sa po­zi­da­ma ko­ji je ob­ra­đi­van – pre­nio nam je svo­je za­pa­ža­nje o ovoj pe­ći­ni otac Dra­gan Mi­tro­vić, ko­ji je tra­gom isto­rij­skih iz­vo­ra i pre­da­nja ob­i­šao i po­pi­sao sve cr­kve i ma­na­sti­re na pod­ruč­ju Ku­ča i Pod­go­ri­ce.
O Ka­lu­đe­ro­vom ok­nu od­no­sno o nje­go­vom po­sled­njem sta­nov­ni­ku ko­ji je u nje­mu vo­dio svoj is­po­snič­ki ži­vot, vje­ro­vat­no to­kom de­vet­na­e­stog vi­je­ka, re­ko­smo, osta­lo je u na­ro­du upam­će­no do­sta le­gen­di. Jed­na go­vo­ri da se ka­lu­đer do­la­skom u is­po­sni­cu oba­ve­zao na za­vjet ću­ta­nja. Po vo­du je sva­ko­dne­vo od­la­zio na ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uda­lje­ne iz­vo­re u ko­ri­to Ma­le ri­je­ke i vra­ćao se uz ve­li­ku str­mi­nu do pe­ći­ne. Ka­da bi iz­vo­ri lje­ti pre­sa­hli a i kad su ga sti­gle go­di­ne put ga je vo­dio sje­ver­no od is­po­sni­ce ka naj­bli­žem se­lu Za­gre­di. Če­stim pu­to­va­njem utro je sta­zu do ta­mo­šnje se­o­ske bi­sti­jer­ne. Sa ko­fom za vo­du no­sio je i kraj bi­sti­jer­ne osta­vljao svo­ju ru­ko­de­lju.
Pri­hva­ti­li su Za­gre­đa­ni ovog is­ku­še­ni­ka i spo­ra­zu­mi­je­va­li se sa njim bez iz­go­vo­re­ne ri­je­či. U ru­ko­de­lji bi mu osta­vlja­li hljeb, mli­je­ko,sir... A on­da mo­na­ha ne­ko vri­je­me ni­je bi­lo. Bio je to sig­nal da se ne­što do­go­di­lo sa njim. Kad su uta­ba­nom sta­zom ko­jom je on ho­dio do­šli do pe­ći­ne za­te­kli su ga bo­le­snog i iz­ne­mo­glog. Od­ni­je­li su ga u Ma­na­stir Du­gu gdje se upo­ko­jio – is­pri­čao nam je otac Dra­gan pri­ču ko­ju je pri­je go­to­vo po­la vi­je­ka čuo i upam­tio od ta­da naj­sta­ri­jih Za­gre­đa­na.
Kad se de­talj­ni­je sa­gle­da ovaj dio ka­njo­na Ma­le ri­je­ke sa do­mi­nant­nom sti­je­nom So­ko­li­šte i pe­ći­nom usred nje po­sta­je ja­sno da se tu ni­je slu­čaj­no na­šlo mo­na­ško bo­ra­vi­šte. Pri­ča­lo se da ga je za svoj asket­ski ži­vot oda­brao ka­lu­đer ko­ji je sti­gao iz Ostro­škog ma­na­sti­ra pa ga je u tom du­hu i opre­mao.
Mo­na­ho­va ogre­še­nja
Iako je pret­po­stav­ka da je ovaj mo­nah ži­vio po­čet­kom de­vet­na­e­stog vi­je­ka sje­ća­nje na nje­gov ovo­ze­malj­ski ži­vot u aneg­do­ta­ma tra­je do da­nas. Ne­kih ko­je je čuo od svo­jih pre­da­ka, ko­ji su ima­li dug ži­vot­ni vi­jek – od oca Ar­sa, ro­đa­ka Mi­lja­na Ja­ni­će­va i Sa­vi­ća Ra­do­je­va sje­tio se osam­de­se­to­smo­go­di­šnji Dra­go Vu­jo­še­vić, je­dan od naj­sta­ri­jih sta­nov­ni­ka Za­gre­de.
– Is­pod Ćet­ko­vog du­ba usred se­la na­la­zio se ka­men na ko­jem je po pre­da­nju sje­dio mo­nah iz Ka­lu­đe­ro­vog ok­na.Taj ka­men na­zvan ka­lu­đe­ro­va sto­li­ca da­nas je go­to­vo pot­pu­no ura­stao u de­blo ovog du­ba. Ri­ječ je o du­ba za ko­ji se vje­ru­je da je naj­sta­ri­ji ne sa­mo na pro­sto­ru Ku­ča.To što je moć­no ko­ri­je­nje već go­to­vo pro­gu­ta­lo ka­me­nu plo­ču go­vo­ri da je ka­lu­đer či­je ime ni­je upam­će­no ži­vio i ove pro­sto­re po­ho­dio do­sta dav­no, vje­ro­vat­no pri­je go­to­vo dva vi­je­ka – pri­ča pen­zi­o­ni­sa­ni uči­telj i pro­svjet­ni in­spek­tor Dra­go Vu­jo­še­vić.
Dra­go je upam­tio i le­gen­du ko­ju je čuo od svo­jih pre­da­ka po ko­joj je ka­lu­đer idu­ći po vo­du na iz­vor Kr­kor u ko­ri­to Ma­le ri­je­ke, ne­ho­ti­mi­ce na­ga­zio na gni­je­zdo sa pti­ći­ma. Zbog tog gri­je­ha se­be je ka­znio ta­ko što je do kra­ja ži­vo­ta tom no­gom bos ho­dio. Osta­la je do da­nas le­gen­da o još jed­nom nje­go­vom ogre­še­nju. Na­vod­no ga je ne­ka že­na iz su­sjed­nog se­la za­ku­mi­la da na Ve­li­ki pe­tak po­pi­je šo­lju mli­je­ka. Bio je to raz­log za no­vo sa­mo­ka­žnja­va­nje. Ovo­ga pu­ta od­lu­kom da do kra­ja ži­vo­ta ne uzi­ma hra­nu i pi­će.Pri­ča­lo se da je ovog već ostar­je­log du­hov­ni­ka to do­ve­lo do br­zog kra­ja nje­go­vog ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta.
Ka­lu­đe­ro­vo ok­no, po pro­cje­ni onih ko­ji su u nje­ga ula­zi­li, ima tri­de­se­tak kva­dra­ta. Da bi se sti­glo do pe­ći­ne iz prav­ca se­la Ra­ća tre­ba pje­ša­či­ti oko sat i po i pri­tom sa­vla­da­ti str­mi­nu du­gu go­to­vo dva ki­lo­me­tra ko­ja po­či­nje od pu­ta bo­lje re­ći uske sta­ze ko­jim se ide iz prav­ca Ra­ća do Bun­ca i da­lje ka po­zna­tom že­lje­znič­kom mo­stu na Ma­loj ri­je­ci i da­lje Pot­kr­šu u Bra­to­no­ži­ći­ma. Iz prav­ca Za­gre­de ne­što je lak­še sti­ći za sve­ga po­la sa­ta. No ka­ko je odav­no za­ra­sla ka­lu­đe­ro­va sta­za to je neo­p­hod­na prat­nja vo­di­ča. Sto­ga, tu sta­zu iz prav­ca Za­gre­de tre­ba pro­kr­či­ti i obi­lje­ži­ti.
Ne­dav­no su u Ka­lu­đe­ro­vo ok­no ula­zi­li Raj­ko, Sre­ten i Zo­ran Bu­la­to­vić. Po­lo­ža­jem i unu­tra­šnjim iz­gle­dom ka­žu pod­sje­ti­lo ih je na ostro­ški ma­na­stir. Na fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je su tom pri­li­kom sni­mi­li vi­di se da je mo­nah ko­ji je tu bo­ra­vio ula­gao ve­li­ki trud da ure­di svo­je bo­ra­vi­šte. U pe­ći­ni još po­sto­ji osta­tak dr­ve­ta ko­je je umje­sto ste­pe­ni­ca slu­ži­lo za pe­nja­nje u gor­nji ni­vo pe­ći­ne.
Tekst i snim­ci:
Na­sta­din BU­LA­TO­VIĆ


Sr­to­vac

Ka­da se do­đe u pre­dio pod­no Ka­lu­đe­ro­vog ok­na, gdje za­pra­vo po­či­nje ka­njon Ma­le ri­je­ke, u oko pa­da­ju dvi­je ka­rak­te­ri­stič­ne sti­je­ne ta­ko­đe ka­rak­te­ri­stič­nog ime­na. Zo­vu se ma­li i ve­li­ki Sr­to­vac. Ve­li­ki Sr­to­vac vi­sok je ne­ko­li­ko de­se­ti­na me­ta­ra. Pri­ro­da ga je iz­va­ja­la i na­lik je sti­je­na­ma na na­da­le­ko ču­ve­nim grč­kim Me­te­o­ri­ma.


Pod­vi­žni­štvo

Na­ro­či­to po­što­va­nje i di­vlje­nje iza­zi­va mo­na­ho­va žr­tva u do­pre­ma­nju ma­te­ri­ja­la za grad­nju zi­da na ula­zu u pe­ći­nu. Pi­je­sak je no­sio iz ko­ri­ta Ma­le ri­je­ke uda­lje­nog ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra, pri­tom pu­tu­ju­ći uz ve­li­ku str­mi­nu i uz li­ti­ce So­ko­li­šta. Ka­me­ni zid, pre­ko tri me­tra vi­sok, ra­đen pri­je go­to­vo dva vi­je­ka u kreč­nom mal­te­ru sto­ji i da­nas neo­šte­ćen, što naj­bo­lje go­vo­ri ko­li­ko je kva­li­tet­no ura­đen.
Ovaj za­pis pr­vi je ikad ob­ja­vljen o ovoj go­to­vo ne­po­zna­toj bo­go­mo­lji. Sto­ga sma­tra­mo da je još tre­ba pro­mo­vi­sa­ti, ade­kvat­no obi­lje­ži­ti po­sta­vlja­njem kr­sta na sti­je­ni iz­nad nje i ucr­ta­ti u tu­ri­stič­ku ma­pu Ku­ča.